Poput blistavog dragulja, grad je le?ao na prsima pustinje. Nekada je bio podlo?an promenama i preina?enjima, ali sada je Vreme teklo mimo njega. No?i i dani nizali su se preko lica pustinje, ali na ulicama Diaspara vladalo je ve?no popodne i tama se nikada nije spu?tala. Duge zimske no?i mogle su mrazom da okuju pustinju, lede?i poslednje ostatke vlage u razre?enom vazduhu Zemlje — ali grad nije ose?ao ni toplotu ni hladno?u. On nije stajao ni u kakvoj vezi sa spoljnim zbivanjima; bio je to svet za sebe....
Пока отзывов к этой книге нет.